Bol je najčešći i najteži simptom maligne bolesti, koji najviše plaši bolesnika i porodicu. Bol se najčešće javlja kod primarnih i sekundarnih tumora kostiju, tumora organa za varenje, tumora pluća, dojke, prostate, jajnika i grlića materice. Bol može da se javi u svim fazama maligne bolesti, ali se njegova učestalost i jačina povećava kako bolest napreduje. Procenjuje se da bolove ima oko 60% bolesnika sa malignom bolešću, od kojih 25–30% ima jake bolove.

Kancerski bol je najčešće direktno izazvan tumorskim rastom, ali može da se javi i kao posledica sprovedenog onkološkog lečenja ili zbog drugog, pridruženog oboljenja. Bol nastaje kada oštećenje tkiva aktivira receptore za bol koji se nalaze u koži, sluzokoži, potkožnom tkivu, kostima, mišićima ili unutrašnjim organima (nociceptivni bol) ili kada su nervi koji prenose bolni nadražaj od periferije do mozga oštećeni (tzv. neuropatski bol).

Lečenje kancerskog bola obuhvata: lečenje tumora kad god je to moguće i opravdano, pravilnu primenu lekova protiv bola (tzv. analgetika) sa ciljem da se bol stavi pod kontrolu i da se spreče proboji bola, ali i psihološku, socijalnu i duhovnu podršku bolesniku sa bolom.

U razgovoru sa lekarom potrebno je da bolesnik opiše gde ga boli, da li se bol negde širi i gde se širi i kojim rečima se bol može opisati (npr. tup, oštar, žarenje, paljenje, grč, ubod nožem). Potrebno je takođe i izmeriti jačinu bola, navesti koliko dugo bol traje; kako se bol ponaša u vremenu, da li je stalan ili se javlja samo povremeno, da li je jači danju ili noću, šta ga pojačava a šta smanjuje. Važno je da se utvrdi koje lekove je bolesnik koristio, kako su ti lekovi delovali i kakva je bila podnošljivost lekova. Takođe je potrebno da se ustanovi u kojoj meri bol remeti svakodnevni život bolesnika, odnose sa porodicom i prijateljima, san i apetit.

Svetska zdravstvena organizacija je definisala osnovne principe primene lekova u terapiji kancerskog bola, kroz koje ćemo da prođemo u daljem tekstu.

Kancerski bol je najčešće stalan i dugotrajan. Osnovni princip lečenja je da bol treba staviti pod kontrolu i sprečiti ga da se pojavi, umesto da se suzbija kada se pojavi. Prema tome lekove protiv bola treba uzimati redovno, „po satnici”, a ne po potrebi. Satnicu koju je propisao lekar treba strogo poštovati, a uzimanje lekova po potrebi savetuje se samo za slučajeve tzv. „proboja” bola ili nedovoljno otklonjenog bola.

Jačina bola je najvažnija za izbor leka protiv bola. Lečenje blagih bolova započinje se lekovima neopioidima (paracetamol i velika grupa lekova sličnih aspirinu). Ako se bol otkloni, ostaje se na izabranoj stepenici. Ako je bol i dalje prisutan ili se pojačava, prelazi se na sledeću stepenicu. U lečenje se uvodi lek opioid i to prvo slab opioid (npr. tramadol) za lečenje umereno jakih bolova, a zatim i jak opioid (morfin i njemu slični lekovi npr. metadon ili lek fentanil u obliku flastera) za lečenje jakih bolova. Lekovima protiv bola mogu da se dodaju drugi lekovi koji pomažu lekovima protiv bola da deluju, na primer u lečenju bola zbog oštećenja nerava tumorom ili u lečenju bola zbog metastaza u kostima.

Lekar će vas pitati da izmerite jačinu bola. Za merenje jačine bola koristi se zamišljeni toplomer koji meri jačinu bola skalom od 0 do 10, gde 0 označava da bola nema, a 10 označava najjači mogući bol. Bolesnici biraju jedan broj koji najbolje opisuje jačinu bola koji osećaju. Osim brojem, jačina bola se može opisati i rečima (blag, bol srednje jačine, jak, neizdrživ).

Plan lečenja pravi se za svakog bolesnika ponaosob, uzimajući u obzir uzrok bola, starost bolesnika, očuvanost jetre odnosno bubrega, i pridružena oboljenja. Efekat lekova se takođe razlikuje od osobe do osobe i ponekad je potrebno promeniti nekoliko lekova dok se ne nađe lek sa najpovoljnim odnosom između delovanja na bol i neželjenih dejstava.

Lečenje bola zahteva stalni kontakt sa bolesnikom i porodicom kako bi se blagovremeno napravile izmene u planu lečenja, a u skladu sa stepenom otklanjanja bola i podnošljivošću lekova. U početku su moguće česte promene doze analgetika, dok se ne pronade „prava” doza koja najbolje otklanja bol. Lekar je dužan da upozori bolesnika na moguća neželjena dejstva lekova protiv bola koja je moguće sprečiti i lečiti.

Bolesnici i porodica, pa čak i lekari, izbegavaju primenu opioida zbog straha da će ovi lekovi pretvoriti bolesnika u zavisnika, da će se bolesnici vremenom navići na ove lekove i da će lekovi vremenom prestati da deluju, i zbog straha od neželjenih dejstava. Činjenica je, međutim, da su ti strahovi neopravdani i da se bolesnicima bez razloga uskraćuju ovi izuzetno efikasni lekovi, što izaziva nepotrebnu patnju bolesnika. Kada se opioidi koriste u lečenju bolesnika sa bolom, oni ne pretvaraju bolesnika u zavisnika. Opioidi vremenom ne prestaju da deluju. Doza se može povećavati onoliko koliko je potrebno da bi se otklonio bol. Opioidi su bezbedni lekovi kada se koriste za lečenje bola. Važno je samo jačinu leka prilagoditi jačini bola. Opioidi imaju svoja neželjena dejstva, ali je ta neželjena dejstva moguće sprečiti i lečiti. Primena opioida opravdana je u svim fazama maligne bolesti i uslovljena je isključivo jačinom bola. To nisu lekovi za kraj, ili lekovi sa kojima se umire. To su lekovi koji otklanjaju bol i sa kojima se živi bez bola. Opioidi su tu da bismo ih koristili, a ne da bismo ih stalno izbegavali.

Velika je zabluda da treba trpeti bol. Bol koji dugo traje uništava telo, um i duh. Dugotrajan bol narušava kvalitet života: pogoršava, ili čak izaziva druge tegobe (npr. mučninu, poremećaj sna, apetita), izaziva depresiju, narušava odnose sa porodicom i prijateljima. Sve ovo dodatno povećava jačinu bola i stvara se začarani krug. Trpeti bol nema smisla. To samo dovodi do daljeg pogoršanja bola i urušavanja kvaliteta života.

Savremena medicina raspolaže znanjem i lekovima pomoću kojih je moguće uspešno otkloniti kancerski bol kod većine bolesnika. Lečenje bola, međutim, zahteva strpljenje, poverenje i saradnju bolesnika, porodice i medicinskog tima.